Историја козметичке торбе

Претеча модерне козметичке торбе датира из 13.- и 14.-века у Европи; првобитно је то била торбица за новчиће на везице коју су племкиње користиле за милостињу и показивање статуса, а не за практичну употребу, обично по мери-направљена од финог текстила и украшена изузетним везом и перлама.

До 18. и 19. века, како су се стилови одевања померили ка једноставности и лакоћи, појавила се ташна у модерном смислу. Торбе су еволуирале у статусне симболе и минијатурне "палате" за ношење основних ствари као што су мириси и ружеви. Током ове ере, стил "Археолошког препорода" постао је тренд у дизајну накита; нарочито, истраживање оживљавања технике *гранулације* 1836. подигло је област дизајна накита на нове висине.

Индустријска револуција од средине-до-касног 19. века довела је до тога да је механизована масовна производња постепено заменила ручну израду. Ова промена је донела повећан производни капацитет и увела -исплативе нове материјале-као што су стакло и легуре- нудећи уметницима и дизајнерима веће креативне могућности у декоративној уметности. Од касног 19. века до 20. века, постале су популарне вечерње торбе направљене од материјала попут сребра, злата, сатена и свиле, и наглашене драгим камењем.

У 20. веку, Цартиер је креирао сребрне квачила украшене емајлираним цветним мотивима, док је Буццеллати представио торбице са сатенским тијелима наглашеним сребром и бисерима. Један значајан пример је правоугаона, брушена-златна Буццеллати вечерња торба тешка 1,66 килограма; са бројним природним округлим смарагдима и дијамантима, његова златна површина показује Буццеллатијеву препознатљиву *телато* технику гравирања. Унутрашњост торбе има прилагођене преграде за предмете као што су огледало, пудер и цигарете, што представља врхунац естетске хармоније између уметности и корисности.